Dužen sem, znači postojim!

      Čakovčanec Đuro Bel, prije podne poduzetnik, poslije posla istaknuti društveni djelatnik, već godinama u Međimurskim novinama piše svoju popularnu kolumnu o hrvatskoj (međimurskoj) svakodnevici. Dakako, na kajkavskom jeziku, kojeg ionak si razmejo. Piše Đuro i puno drugih stvari, ali najdraže su mu kozerije i aforizmi. Ako već imaš nešto duhovito reći, onda to napiši kratko.

     Nakon što smo godinama u međimurskom tisku čitali britke „radekizme“ Lacija Radeka, sada nam stižu aforizmi Đure Bela i to još britkiji. Pogotovo oni o odnosima spolova, ali i o političkoj zbilji. Bel je ponajprije vrlo duhovit čovjek, ali i našu stvarnost gleda otvorenih očiju, pa se zato okrenuo kozeriji i britkoj kritici. Koristeći kontrapunkt misli i logike, njegovi aforizmi pobuđuju smijeh, pa i provale smijeha, dakako s pomalo žuhkim izrazom lica.

     Jer, da so se žene ne slekle, Pitagori nej trokot nigdar pal na pamet, a bormeš ne bi bilo niti barem polovice Belovih aforizama. Kao što obično biva kod kozerista, oni su manje ili više otrovni, zajedljivi i do neba kritični. Ali, gotovo svi tematski obuhvaćaju široku lepezu stvarnosti. Tako i Bel s jednakim žarom secira domaće odnose, gospodarstvo, pogotovo odnose žena i muškaraca (naročito onih u braku), ali i filozofiju, povijest i psihologiju. U svoju kozeričnu mrežu uhvatio je gotovo sve boljke naše svakodnevice.

     Bel skrušeno „priznaje“ da više ne hodi po svoje mišleje v partijo, pošiljajo mo ga emajlom. Potom on sve preokrene u duhu smijeha i ironične šale.. Veli Bel: I ja bi se prodal, al me nišči ne nuca, no ipak smatra da ne pripada među one koje zabili ne bomo nigdar, tuliko so nas zadužili. Ovim se aforizmima, zapravo, izlaže opasnosti da postane žrtva jedne svoje misli koja glasi:  Od sih zakonov na krajo ga je dotukel zakon jakšega. Ali, mi Međimurci, makar smo najslabije plačeni, znamo kako riješiti egzistencijalni problem. O tome Đuro veli: Mi Međimorci smo najbrž nekša rodbina Diogeno, nedamo se fkrej od lagva. Jer nam je odnavek posve jasno da se v Lepoj Našoj ne guli samo kalamper.

     Bel voli ironizirati hrvatsku političku zbilju, pa o prodaji naših velikih tvrtki zaključuje: Dok je INA išla za sneho v MOL, igrali so čardaša, a tancanje z mladenkom se plačalo hižnomo japeko v ojerima.  Da, da, Lepa Naša je jedina zemla na sveto de so fabrike faleše od gemištov. Čak i žensko-muške odnose Bel rješava vrlo jednostavno: Zakaj žene počrlenijo dok velijo „ne“ – pak i deca počrlenijo dok zlažejo. No, ni s tim nema problema, jer za srečo je treba dvoje: flaša i ja!  Bel niti sa školovanjem nema problema, jer si je kupil fakoltetsko diplomo uz pomoč EU fondova.  I izbornu propagandu smo odlično organizirali, jer okoli našega kandidata je bila nejvekša stiska, a unda so klobasi sfalili.

    Kaj ti bom rekel, prijatel Đurek,  ja sem se nekak nejveč našel u Tvojem aforizmu: Dužen sem, znači postojim!  Molim te piši i dalje. Tvoje aforizme uistinu trebaju svi pročitati, jer vidim da si ti nas već odavno pročitao.

                                                                                         Dragutin Feletar